Starica I njeni mladici

Izvor: Dovla2

br1Objavljeno 4. Novembra 2013.by ZlajaSaHavaja

Dragi Vlado,

Uskoro će biti 3 godine od smrti Bake Danice, majke od Branislava Ljubojevića (Danica Ljubojević) koja je za svoga života često okupljala i hranila izgladnjele “Crnce” gimnastičare nakon napornih treninga. O Danici Ljubojević novinar Paunović napravio je prekrasnu reportažu. Znam da bi se “Crnci” izuzetno radovali ako bi tvoj blog uskoro proradio pa da se tekst o Danici nađe kao prilog na blogu. Ja sam priložio dva atačmenta, jedan je moj prepis teksta za slučaj da se originalni tekst ne može čitati sa fotografije. Ukoliko želiš da objaviš sliku Danice Ljubojevic sa delegacijom Crnaca iz 2008. godine kad su je Crnci ponovo posjetili, evo je.

Na slici su: Nenad Vidović, Brankica Ljubojević, Branislav Ljubojević, Bato Rafajlović, Danica Ljubojević, Vladimir Peleksić-Keke i Uljana Vidović.

Pozdrav.

Nenad

*****

Mladen Paunović – Oslobođenje, 6/7 april 1998.

Dodju razdragani, umorni gladni. Gladni kao vukovi, svaki bi od njih, ne jagnje, nego, čini mi se mogao tele da pojede

Niko se toliko nečijem dolasku ne zna obradovati kao usamljeni starci ili starice kojima rijetko kada ko pokuca na vrata. Rijetko im ko dođe, daleko su i od očiju i svake pažnje. A u svakom od njih je bio i još tinja život, svako ima svoju priču. Treba je samo oslušnuti. Baš kao i sedamdesetogodišnju staricu Danicu Ljubojević, sa stanom u Vrazovoj broj šest, kojoj navratih ovih dana.

“Znaš li, pita ona “gdje su sada Bato, Neno, Medo, Slobo, Calija, Keke?”

Čitaocu ovi nadimci ne znače ništa. Zato evo malog objašnjenja. Radi se o Božidaru Bati Rafajloviću, Nenadu Neni Vidoviću, Mehmedu Medi Nali, Slobodanu Slobi Lopičiću, Manojlu Čaliji, Vladimiru Keketu Peleksiću. Najboljim gimnastičarima koje je Bosna i Hercegovina ikada imala. Državnim reprezentativcima i učesnicima na olimpijadama. Godinama su bili ukras, dika i ponos Sarajeva. Skupa sa njima vježbao je i Danicin sin Brano Ljubojevic.

“Ne znam” odgovaram kratko, “Osim Mehmeda Mede Nale ne viđam nikog. Razišli se sigurno na sve četiri strane svijeta. Odlazeći iz Sarajeva i bježeći od sebe nekadašnjih”.

“Ej”, nastavlja ona: “Kakvi su to momci bili! Sa treninga u FISU, evo ih pravo kod mene. Kao, tu im je najbliže, doveo ih Brano. Dođu razdragani, umorni, gladni. Gladni kao vukovi. Svaki bi od njih, ne jagnje, nego, čini mi se, mogao tele da pojede. A ja među njima kao kvočka medju pilićima, naduvena od ponosa, iznosim ono sto se ima za jelo, spremam, kuvam. Gledam ih kao rođenu djecu, ne odvajam svog Branu od njih… Divovske su građe, a duše golubije, vaspitani kao da su svi uz tri guvernante odrasli. I sve im na šalu i zabavu izgledalo, onako kako to samo u mladosti može biti. Stignu mi drva – oni iscjepaju i slože, ubace ćumur, pospreme i očiste stan, isklofaju ćilime. Kada su pred zgradom, a Vrazova je tada vrvila od cura, dotjeraju se šiparice, zagledaju se, bude i ljubavi. Manojlo Čalija se tako i oženi sa Gordanom, a sirotinja bili oboje, pa ja, šta ću, svadbu im kod sebe pripremim. Ko djeci svojoj.

Prolazile su godine, pozavršavaše fakultete, neko prije neko kasnije prestade gimnastikom da se bavi, prorijediše se i njihovi dolasci. Jednog dana sin Brano mi sav uvažen rece: Znaš mama,  ja sam ti u Partiju primljen. I neću više u stanu da vidim, ni kandilo, ni ikonu sv. Jovana”. “Što sine”, kažem ja njemu, “šta ti oni smetaju”. “Ti pripadaj svojoj vjeri, a ja ću i dalje svojim običajima i vjeri”. Na tome smo razgovor i završili, nikada mi više to ponovio nije, a za Božiće, Vaskrse i slave opet se njegova raja okupljala, ne pitajući niko nikoga kojoj naciji ili vjeri pripada. Tako se živjelo… Zadnji put smo se okupili u ljeto 1991 godine. Čaliji godišnjica, ne znam koja, braka bila, poželio da, kao nekad davno svadbu, kod mene to proslavimo i obilježimo. Čak da jela i kolači budu isti. Bilo je lijepo i nismo ni slutili da je to bilo posljednji put. Gdje li su sada oni? Po kojim engleskama, kanadama, amerikama ili australijama su se razišli? Jesu li nasli bar parčence sreće? Znam, nekome i može biti dobro ali nikome u tuđini ne može biti lijepo. I pričaju li oni o nama kao što ja, evo tebi pričam o njima? Nedostaje im Sarajevo ali i oni Sarajevu nedostaju. Bez nih siromašnija sam i ja, ali i čitav grad. Jer čestit čovjek svoga grada, kao ni rođene majke, ne može se odreći. Zadoji on ljubavlju kao majka sisom.”

br2br3Prica o starici Danici Ljubojevic i njenim nekadašnjim mladićima ovdje bi mogla biti završena. Reporterska savjest obavezuje, ipak, na još nekoliko redaka. Rat je provela u patnji i strahu. Kao i sve druge Sarajlije. Dogodilo se ne ponovilo se nikom, kaže. Boli je sad što su neka dugogodišnja prijateljstva polomljena, što neko neće sa njom, Vlahinjom da se druži, što čuje pokatkad još i ružniju riječ.

“O”, kaže uz uzdah, “kako su neki ljudi postali grubi, kako olako izgovaraju krupne riječi. Ne shvataju da se i od ljudskog ujeda infarkti dobijaju, da bi na mnogim grobovima moglo da piše “ubi me prejaka riječ” kao što je to onaj pjesnik sebi napisao. Ne znam, ne mogu da se sjetim kako mu je ime bilo.

“Branko Miljković?”

“Jest on. Šta ćeš, stari se, zaboravlja. I mnogo bi toga ružnog trebalo zaboraviti. A samo do kraja života sačuvati u sebi mrvicu onog dobrog i lijepog. Kao što ja čuvam uspomenu na one svoje mladiće. Ko na svoju djecu.”

Za povećati klikni na sliku pa onda još jednom.

Urednikov dodatak.

Pošto se radi o mojoj ulici i o Brani, mom prijatelju iz djetinstva, ne mogu ostati ravnodušan i moram ovo dodati iako je već jednom bilo na Dovlanetu. Nostalgije nikad dosta.

Sve opisano se događalo na 3. katu ove zgrade.

A ovdje mi je Brano pozirao.

Bože, k’o da je jučer bilo.

I na kraju: “Crnci” naše mladosti, ili TETKA DANIČINI MLADIĆI.

br 6 crnci svi redom

****

A sve ovo vam je smiksao i servirao vaš konobar Zlaja.

Glavni kuhari: Vlado, Kemo i Neno.

*****

Pošto je ovo više od komentara prebacio sam ga u ovaj lijepi prilog kao njegov nastavak. (urednik)

Komentar Bate Rafajlovića:

Dragi Kemo, hvala ti što si se potrudio da pripremiš ovaj članak Mladena Paunovića za ovaj blog. Naravno, šteta je što je Vlado penzionis’o svog «dovlu» pa da se ovo nađe i na tom blogu, ali – bože moj… Zahvaljujem se i agilnom i visprenom Zlaji, koji – imam osjećaj – sa manje stresa, ali s istim entuzijazmom kao Vlado, kormilari svojim br(l)od(g)om.
Ja… preminula je naša teta Danica u dubokoj starosti, a i mi polako iz «plitke» guramo naprijed il’ možda nazad.
Da, dobro je rekla teta Danica; brinula se za nas – njene mladiće – kao za svoje, Branu i Brankicu, kao kvočka za piliće. Kad bi nas Brano pozvao, došlo bi nas bar 4-5 gladeža, pa bismo poslije obilatog obroka igrali karata («Lora» je bila naša omiljena igra). Još ne bismo završili ni prvu partiju, a teta Danica je već donosila palačinke ili kolače. Kad onaj ko izgubi na kartama donese lubenicu (morala je biti pristojne kilaže), teta Danica nam je servira i sve je to činila s osmjehom, ne pokazujući nikakve znake umora kao da predhodno nije sate i sate provela u pripremanju svega toga i kao da je ne čeka još i pospremanje i pranje tolikog sudja iza nas.
E, teta Danica…! Toliko dobrote u srcu, topline u očima i nježnosti u osmjehu… to smo vidjeli i osjetili svaki put kad bismo joj došli.
Sjećam se da smo jednoga od nas podbadali za ljepuškastu Braninu sestru Brankicu i pitali ga zašto se ne okrene oko nje, a on veli: «Ma, šta vam je, ba, jestel’ normalni, kao da me pitaš zašto se ne okrenem oko svoje sestre.» I, stvarno, svi smo je tako i doživljavali. A kad smo teta Danicu posjetili 2008. (priložena slika) «priznala» nam je da je priželjkivala da joj neko od nas bude zet, ali da je vidjela da mi Brankicu gledamo kao sestru i da joj je to bilo jednako drago.
U prilogu je zadnje pismo koje nam je poslala teta Danica.
Pošto je teta Danica bila iskreni vjernik, uzimam slobodu da, u ime nas – njenih «mladića» – zahvalim Bogu što ju je primio u raj nebeski, jer ona samo tu pripada, a siguran sam da s majčinskom strpljivošću očekuje da opet oko sebe, uz svog Branu i Brankicu, okupi i svoje «mladiće».

Srdacan pozdrav
Bato Rafajlovic

br7

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s